Crvena Zvezda
Fudbalski klub Crvena zvezda osnovan je 4. marta 1945 godine, na inicijativu članova Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije. Prvobitno mesec dana ranije, dakle u februaru iste godine osnovano je novo omladinsko fiskulturno društvo koje je brzo preraslo u sportski kolektiv i dobilo ime Crvena zvezda. Prvu utakmicu naš klub odigrao je protiv Prvog bataljona Druge brigade KNOJ-a i pobedio sa 3:2, a strelac prvog gola bio je Kosta Tomašević. Tokom prve, osnivačke godine odigrali smo ukupno 36 mečeva, zabeležili 30 pobeda, nerešeno je bilo pet puta, a jedini poraz doživljen je u Temišvaru protiv Rumunije.
Na prvi trofej čekali smo do 1948. godine kada je osvojen prvi od 23 Kupa, a u finalu sa ubedljivih 3:0 pobeđen je Partizan. Sledi period konstantnog osvajanja odličja i posle tri pehara u najmasovnijem takmičenju 1951. godine u nezabeleženoj triler završnici prvenstva najtrofejniji srpski klub stiže i do naslova najboljeg u šampionatu. Sustigli smo prednost zagrebačkog Dinama od pet bodova (tada se pobeda bodovala sa dva boda) u poslednja tri kola, a oduševljeni navijači zapalili su novine na stadionu i na ramenima nosili svoje junake kroz Beograd. U narednim decenijama Crvena zvezda izrasta u giganta svetskog formata, sa prepoznatljivom brzom i efikasnom igrom. Brojni stručnjaci i sportski radnici doprinosili su uspesima kluba, organizacija je podizana na viši nivo, izgradili smo novi stadion...
Dominirali smo u nacionalnim takmičenjima, i vreme je došlo da se ode stepenik više, odnosno da sav uloženi trud i rad dobije svoju potvrdu u vidu nekog kontinentalnog trofeja. Prva velika prilika propuštena je u finalu Kupa Uefa 1979. godine, kada smo u finalu, nakon sudijske nepravde poraženi od Borusije iz Mehengladbaha. Narednih skoro deceniju ipo crveno-beli su bili redovan učesnik evro-kupova, pobeđeni su mnogi fudbalski džinovi, a Crvena zvezda zahvaljujući sjajnim igrama i vrhunskim velemajstorima u svojim redovima postaje simbol istočno-evropskog fudbala.
Kruna uspeha na Marakanu stigla je konačno 1991. godine kada Zlatna generacija srpskog kluba osvaja Evropu i svet. U finalu Kupa evropskih šampiona pobeđen je Olimpik iz Marseja, da bi samo nekoliko meseci kasnije u Tokiju, pehar namenjen svetskom klupskom prvaku zablistao u trofejnoj sali stadiona "Crvena zvezda".
Nažalost jedna generacija mladih i superkvalitetnih igrača usled građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije nije uspela da se zadrži na okupu, usledile su sportske sankcije prema našoj zemlji i zabrana učešća u međunarodnim nadmetanjima. Stanje u klubu se često poistovećuje s punim pravom sa stanjem u državi, jer još od osnivanja sudbinu srpskog naroda delio je i naš klub. Prošli smo kroz veoma turbulentan period u kome su rukovodstvo i igrači često menjani, kvalitet fudbala je opao, ali i u takvoj situaciji uspeli smo da osvojimo zavidan broj trofeja u domaćim okvirima. Dolaskom bivših igrača iz Zlatne generacije na mesto predsednika i trenera, Vladana Lukića i Roberta Prosinečkog, najavljen je povratak na staze uspeha. Okrenuli smo se mladim igračima iz Srbije koji poseduju veliki potencijal i nema sumnje da će uz navijače koji klub frenetično prate i bodre još od osnivanja, Crvena zvezda ponovo postati simbol lepršave i efikasne igre koja će nam u budućnosti verujemo doneti mnogo trofeja.
Na prvi trofej čekali smo do 1948. godine kada je osvojen prvi od 23 Kupa, a u finalu sa ubedljivih 3:0 pobeđen je Partizan. Sledi period konstantnog osvajanja odličja i posle tri pehara u najmasovnijem takmičenju 1951. godine u nezabeleženoj triler završnici prvenstva najtrofejniji srpski klub stiže i do naslova najboljeg u šampionatu. Sustigli smo prednost zagrebačkog Dinama od pet bodova (tada se pobeda bodovala sa dva boda) u poslednja tri kola, a oduševljeni navijači zapalili su novine na stadionu i na ramenima nosili svoje junake kroz Beograd. U narednim decenijama Crvena zvezda izrasta u giganta svetskog formata, sa prepoznatljivom brzom i efikasnom igrom. Brojni stručnjaci i sportski radnici doprinosili su uspesima kluba, organizacija je podizana na viši nivo, izgradili smo novi stadion...
Dominirali smo u nacionalnim takmičenjima, i vreme je došlo da se ode stepenik više, odnosno da sav uloženi trud i rad dobije svoju potvrdu u vidu nekog kontinentalnog trofeja. Prva velika prilika propuštena je u finalu Kupa Uefa 1979. godine, kada smo u finalu, nakon sudijske nepravde poraženi od Borusije iz Mehengladbaha. Narednih skoro deceniju ipo crveno-beli su bili redovan učesnik evro-kupova, pobeđeni su mnogi fudbalski džinovi, a Crvena zvezda zahvaljujući sjajnim igrama i vrhunskim velemajstorima u svojim redovima postaje simbol istočno-evropskog fudbala.
Kruna uspeha na Marakanu stigla je konačno 1991. godine kada Zlatna generacija srpskog kluba osvaja Evropu i svet. U finalu Kupa evropskih šampiona pobeđen je Olimpik iz Marseja, da bi samo nekoliko meseci kasnije u Tokiju, pehar namenjen svetskom klupskom prvaku zablistao u trofejnoj sali stadiona "Crvena zvezda".
Nažalost jedna generacija mladih i superkvalitetnih igrača usled građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije nije uspela da se zadrži na okupu, usledile su sportske sankcije prema našoj zemlji i zabrana učešća u međunarodnim nadmetanjima. Stanje u klubu se često poistovećuje s punim pravom sa stanjem u državi, jer još od osnivanja sudbinu srpskog naroda delio je i naš klub. Prošli smo kroz veoma turbulentan period u kome su rukovodstvo i igrači često menjani, kvalitet fudbala je opao, ali i u takvoj situaciji uspeli smo da osvojimo zavidan broj trofeja u domaćim okvirima. Dolaskom bivših igrača iz Zlatne generacije na mesto predsednika i trenera, Vladana Lukića i Roberta Prosinečkog, najavljen je povratak na staze uspeha. Okrenuli smo se mladim igračima iz Srbije koji poseduju veliki potencijal i nema sumnje da će uz navijače koji klub frenetično prate i bodre još od osnivanja, Crvena zvezda ponovo postati simbol lepršave i efikasne igre koja će nam u budućnosti verujemo doneti mnogo trofeja.
Додај коментар |
0 Трекбекови